О књизи: 2012 / Лирско-филозофска исповедна проза о сотириолошком – односно о томе ко је, шта и како спашен, или покушали да то ураде (као у случају односа Кобрина према џезу) у касно совјетско време, о Аксеновљевом „Рег-Тиме” Доцторову и „Прогонитељу Кортазара”, ио постепеном проживљавању (елиминацији) од стране ауторске генерације слика Запада, као слика слободног пунокрвног живота. Аксенов је после „Даноноћно без престанка“, нашавши се годинама касније у истој Америци, написао „У потрази за тужном бебом“, а Кобрин је написао ову прозу – „Запад, који сада гледам са прозора седамдесет шестог, претворио се у примењени ерзац мало руски живот бољи него овде и сада, односно ерзац бивше совјетске будућности. Само за Руса он се налази два до три сата од свог „овде“. Тога је лишен и онај коме је „овде“ последња тачка лета. Отуда моја меланхолија“. „Меланхолија постсовјетске личности“, помислио сам Тептелкиновим, спуштајући се низ уско аутобуско степениште (степениште лондонског двоспратног аутобуса – С.К.), „извориште има у комбинацији прилично лаког достижност (у низу друштвених случајева) онога што се жели и неразумевање зашто је то неопходно и чему треба да доведе. Његова прошлост је фантазмично пропала совјетска будућност, а он, атомизовано биће са минималном друштвеном, па чак и антрополошком солидарностом, не може да смисли своју будућност».